- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek
Ka­da ne­ko ka­že ne­ko­me da bi taj tre­ba­lo da se na­met­ne u po­slu ko­jim se ba­vi, i da će ta­ko bi­ti si­gur­no uspje­šni­ji, ja mi­slim da taj si­gur­no gri­je­ši u svo­joj pro­cje­ni. Tač­ni­je po­gri­je­šio je u oda­bi­ru ri­je­či, a u ovom slu­ča­ju i u nje­nom zna­če­nju. Na­i­me, da bi ne­ko bio bo­lji i uspje­šni­ji, po­treb­no je da bu­de am­bi­ci­o­zni­ji, vred­ni­ji i upor­ni­ji.
Ka­da ne­ko ubje­đu­je ne­ko­ga da u lju­bav­noj ve­zi mo­ra na­met­nu­ti svoj stav i vo­di­ti glav­nu ri­ječ, te da će je ta­ko uči­ni­ti sta­bil­ni­jom i si­gur­ni­jom, opet gri­je­ši. Jer na­me­ta­ti se­be, for­si­ra­ti svo­ju na­me­tlji­vost, ne vo­di ni­če­mu do­brom u emo­tiv­noj ve­zi iz­me­đu dvo­je lju­di. Na­pro­tiv, dru­ga stra­na osta­će fru­stri­ra­na, i tra­ži­će na­čin da što pri­je utek­ne. Umje­sto na­me­ta­nja, neo­p­hod­no je svoj stav po­ka­za­ti kroz po­sve­će­nost, pa­žnju i na­rav­no lju­bav. Sa­mo ta­ko mo­že se za­uz­vrat do­bi­ti ono što jed­nu ve­zu či­ni ja­kom i urav­no­te­že­nom- slo­bo­da.
Ka­da ne­ko oče­ku­je da na­me­ta­njem svog mi­šlje­nja mo­že pro­mi­je­ni­ti ne­či­je i da se sa­mo ta­ko mo­že da­lje ,,raz­go­va­ra­ti’’, taj je de­fi­ni­tiv­no pro­ma­šio te­mu. Za kva­li­te­tan, kon­struk­ti­van, plo­dan i pri­ja­tan raz­go­vor, po­treb­ne su ne­na­me­tlji­ve ide­je, ra­zu­mi­je­va­nje i uva­ža­va­nje dru­ge stra­ne.
Ka­da ne­ko upor­no na­me­će svoj fi­zič­ki iz­gled, bi­lo vi­zu­el­no, ili mu da­je te­o­rij­sku va­žnost, taj je ve­o­ma sku­čen u svo­joj du­hov­noj sna­zi. Da bi­smo bi­li bo­ga­ti ,,iz­nu­tra’’, va­žno je bi­ti obra­zo­van, do­sto­jan­stven i tih u svo­jim na­mje­ra­ma. Do­mi­na­ci­ja fi­zič­kog iz­gle­da, sa­mo je na­met­nu­ta tor­tu­ra ovog na­me­tlji­vog vre­me­na u ko­me ži­vi­mo.
Da­kle, ve­o­ma je va­žno zna­ti da su zdra­va am­bi­ci­ja i pri­rod­na že­lja za kva­li­tet­nim ži­vo­tom u pot­pu­noj su­prot­no­sti s na­me­tlji­vo­šću i nje­nom agre­siv­nom de­struk­tiv­no­šću.
Na­me­tlji­vost, u stva­ri, ku­ka­vič­ki pod­me­će svo­ju na­sil­nost, ne­bi­li bez zna­nja i upor­ne str­plji­vo­sti ,,na br­za­ka’’ do­šla do svog ci­lja. A šta je još cilj ove gram­zi­ve i ne­za­si­te oso­bi­ne?
Na­rav­no da je to stva­ra­nje sli­ke o sna­žnoj do­mi­na­ci­ji u dru­štvu, ko­ja je za­pra­vo pri­vid­na i la­žna. Cilj joj je da kin­đu­re­njem svo­je su­je­te ,,za­di­vi’’ svoj raz­vrat­ni ego i da one ko­ji pa­da­ju na te ,,đin­đu­ve’’ ubi­je­di da su to ori­gi­na­li.
Na­me­tljiv čo­vjek ne mo­že ni­ka­da shva­ti­ti da bi­ti ne­na­me­tljiv ne zna­či bi­ti ni­ko i ni­šta, već upra­vo ne­ko i ne­što. Ne­ma­ju­ći ono što vri­je­dan i skro­man čo­vjek po­sje­du­je na­me­tljiv­ko će po­seg­nu­ti za li­ce­mjer­jem, la­ži­ma i gr­če­vi­to se bo­ri­ti za op­sta­nak na pr­lja­voj sce­ni. Upo­re­do sa svo­jim agre­siv­nim i kon­stant­nim po­tre­ba­ma za do­ka­zi­va­njem, on je ubi­tač­no do­sa­dan u po­na­vlja­nju svih ovih na­či­na da bu­de u cen­tru pa­žnje. Na­ža­lost, ni­smo dru­štvo ko­je je li­še­no ova­kvih ,,glo­da­ra’’, i svje­do­ci smo nji­ho­vog kon­stant­nog raz­mno­ža­va­nja. Ovi na­me­tljiv­ci-ne­ga­tiv­ci, kao cr­ni ga­vra­ni kru­že iz­nad nas. Upra­vo su oni ti ko­ji su se iz­le­gli u ku­ka­vič­jem gnije­zdu, i ko­ji na­sil­nim gak­ta­njem ho­će da se pred­sta­ve kao si­vi so­ko­lo­vi.
„Sni­jeg pa­de na be­har na vo­će ne­ka lju­bi ko god ko­ga ho­će, a ako ne­će nek’ se ne na­me­će-od na­me­ta ne­ma se­la­me­ta’’, sta­ra je do­bra sev­da­lin­ka, ko­ja je uvi­jek tu­žna kao što joj i me­lo­di­ja i ri­je­či go­vo­re, ali i div­na i po­no­sna kao lju­bav, ko­ja ne pri­zna­je gra­ni­ce.
Da­kle, od na­me­ta ne­ma se­la­me­ta, od na­me­tlji­vo­sti ne­ma ni­ka­kve ko­ri­sti, pa čak ni oni­ma što ne­ma­ju poj­ma ni šta je lju­bav, ni šta je slo­bo­da.
Za­to, bez na­me­tlji­vo­sti, dra­gi mo­ji, i bez do­zvo­le da vam ta­kvi pri­đu i da vam je utra­pe. Ni­ko kao na­me­tljiv­ko ne­ma ta­ko ja­ku že­lju za tim. Us­kra­ti­te mu je. Ja sam to dav­no i ne­na­me­tlji­vo ura­di­la. I ja i moj bič. Jer, na­me­tlji­vost je kič.

Od na­me­ta ne­ma se­la­me­ta, od na­me­tlji­vo­sti ne­ma ni­ka­kve ko­ri­sti, pa čak ni oni­ma što ne­ma­ju poj­ma ni šta je lju­bav, ni šta je slo­bo­da

Ne­ma­ju­ći ono što vri­je­dan i skro­man čo­vjek po­sje­du­je na­me­tljiv­ko će po­seg­nu­ti za li­ce­mjer­jem, la­ži­ma i gr­če­vi­to se bo­ri­ti za op­sta­nak na pr­lja­voj sce­ni

(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)